Dvolični ljudi

Dvolični ljudi. Nema gorih. Ti ljudi su spremni da ti zagorčaju život, jedan dan pričaju jedno drugi dan drugo. Jedan dan ti obećaju da će nešto uradiz za tebe il da će ti pomoć u nečemu, a već drugi dan nemaju pojma šta su ti obećali, prave se ko da ništa ne znaju.
Tim ljudima je vrlo lako promijeniti mišljenje. Npr. neki dvolični tip ti za rođendan obećo kupit psa. Dovoljno je da samo jedna potpuno nebitna osoba, koja apsolutno nema nikakve veze ni s njim ni s tobom kaže zašto ne bi trebo kupit psa i on ga neće kupit, pravit će se ko da ti ništa nije reko.
Kad ste sami ponaša se potpuno normalno i izgleda prirodno sasvim. Međutim kad se nađete u društvu s njim gleda da vas samo snizi i omalovažava. Ne možeš da vjeruješ da je to ta osoba. Oni su najniža ljestvica ljudskog društva. Bježite od njih....

Trudi se i imati ćeš

Što ne volim ljude koji se žale, to je nevjerovatno. Dođe frajer žali mi se što nema para ko onaj neki tamo il što ne izgleda kao neki tamo. Druže, jesam ti ja kriv. Nisam. Jel ti on kriv. Nije. Do tebe je.
On sigurno nije ležo po čitav dan i dangubio, kao ti, zato i ima para. On se trudio, vježbo zato dobro izgleda. Učio je zato ima petice...
Planirao sam kupiti sebi skuter na proljeće i govorim ja materi šta bi mogo radit, koje poslove, da zaradim da mogu sebi kupit skuter. Kaže ona budi strpljiv, ne dosađuj, sačekaj, ne radi ništa. A da ne radim ništa, da čekam, da mi život prolazi pa nisam blesav. Ne kažem možda i to ima smisla, da ne radim ništa, pomalo uštedim, nađem siće i skupim za skuter za jedno 4-5 god. Al zar nije bolje potrudit se i kupit za godinu.
Ljudi se stalno žale na posao. Mala plata, šefovi su odvratni, naporno...Kad se sastanu radnici neke firme van posla glavna tema je o poslu. Kako ima onaj gore u kancelariji veću platu, ovaj uzeo bolovanje, ovaj je vakav, ovaj je nakav. Žale se a ništa ne poduzimaju da to promjene.
Ljudi shvatite, žalite se godinama i godinama i nećete ništa promijenit. Ja mogu sad sjest i plakat što nemam to i to, al ja to ne mogu dobit sve dok ne poduzmem neke mjere da bi dobio to. Npr, trebaju mi pare ovo-ono. Ja mogu plakat što ih nemam a mogu trežit način kako da dođem do njih na legalan načim. Šta mislite šta je bolje, hmm. Razmilite o ovome malo...

Muzika danas

Kad cujem kakvu muziku slusa omladina dodje mi da se objesim. On pusti muziku to tresti, autotune ubi, znaci ko da robot pjeva, neki ocajni bas lupa u pozadini. Obavezno se mora pjevat o alkoholu, drogi, klubovima. Naravno u spot se ulozi puno vise vremena nego u stvaranje kvalitetne pjesme. U spotu obavezno neka skupa kola, znas, da se klinke pale. Ne kazem ja, sad je takvo vrijeme doslo al to sad se ne moze nazvati kvalitetnom muzikom. Ti kroz muziku i pjesme treba da iznosis svoja osjecanja, svoju bol, treba da pjevas pjesme iz duse i da ta pjesma ima pouku da se svako u njoj moze pronaci da se najezi kad je cuje. Treba da slusate muziku u kojoj je ulozeno vremena u kojoj se pronalazite a ne da slusate ono sto je popularno. Ljudi, pazite sta slusate.

Vozači početnici

Sto ne mogu ove "iskusne vozace" koji kad vide one kako polazu je*u im sve po spisku sto voze sporo. A svi ti koji psuju te sto sporo voze nisu bili nista bolji kad su polagali. Naucili da voze i sad se uzdizu. Ili kad psuju one sto voze neka slabija vozila pa ne mogu ic brzo koliko oni mogu s babinim Audijima.

Imao sam potres mozga

Bio je, ja mislim, kraj ili 2011. ili 2012., nisam siguran. Uglavnom zadnji dan u godini. U Školi je bio taj neki Dan dječije radosti, kao nešto se slavi, znaš. Ponedjeljak je bio, vratio se ja iz škole i kasnije me djeca zovu da idemo napolje.
Odlazimo mi da se kližemo. Uspjeli smo naći dobar dio zaleđenog puta. I znaš kako to ide, zaleti se i kliži. To sam i ja pokušao uraditi i samo noge odoše ispred mene. Padam i udaram glavom od led. Doživio sam potres mozga. Nisam bio svjestan toga. Počinjem da plačem, okrećem se i krećem kući. Nisam bio svjestan situacije. Nisam znao gdje sam. Dolazim kući, pitam nenu jel danas petak, kaže nije. Ostalog se ni dan danas ne sjećam znam samo da sam bio na spratu kod roditelja, mama naravno plače. Oblačimo se i idemo doktoru. Već na putu ka doktoru meni se sjećanje počinje vraćat. Dolaazimo doktoru kaže on ništa specialno sve će se njemu to vratit. Što je i bilo. Većinu stvari sam se sjetio kroz dan dva. Prilikom povratka kući uzimamo Šrek 4, tek izašo bio. Vjerovali ili ne ja ne znam kako sam dočekao Novu godinu.

Pas Džoni

Ovo je kratka priča o psu Džoniju, koji je preživio nemoguće stvari. Ukoliko volite životinje i njihov nevjerovatan način preživljavanja, na pravom ste mjestu. Ko je ustvari Džoni. Džoni je pas sad već star, dobio sam ga 2011. godine. Taj pas od početka u sebi je imao neki talenat za snalaženje, preživljavanje. Prvi problem mu se desio neposredno smo ga dobili. Pošto je bio takav kakav je bio, lopov. Volio je da ide po šumama. Tih prvih dana ga nismo ni vezali jer je još bio štene. Sam je odlazio u šumu i sam se vraćao iz nje.
Bilo je ljeto, vruće, zemlja gori. Džoni je došao iz šume pred mrak, ništa neobično. Nakon par dana Džoni je počeo da gubi apetit, neće da jede. Mislili smo da nije gladan ili da u šumi sebi nađe hrane. Međutim, nešto gore je bilo u pitanju. Kako su dani odmicali Džoni je bio sve slabiji i slabiji, nije mogao uopšte da hoda, tad smo posumnjali da nije neka bolest ili da se nije otrovao pa smo odlučili da ga odvedemo veterinaru. Kad smo ga odveli, veterinar je rekao da su ga napali krpelji, doslovno su mu svu krv popili. U pitanju je bilo stotine krpelja. Veterinar ga je zaprašio nečim i krpelji su izašli. Davali smo mu posebnu hranu, neku vodu iz riže. Nakon par dana Džoni se poprilično oporavio, bio je kao onaj stari, veseli Džoni.
Kroz par mjeseci nastaje novi problem. Štenećnjak. To je, koliko ja znam, neka bolest koju dobiju mali psi odnosno štenad. Imao je iste simptome pa smo pomislili na isto, međutim puno gore. Odveli smo ga veterinaru gdje je ustanovio šta je u pitanju i morao je ostati neko vrijeme kod njega. Nakon tri dana odlazimo po njega, bio je u nekom skučenom kavezu. Dosta je smršao. Šapa mu je bila zamotana, jer je tu primao infuziju. Vratili smo se kući, a Džoni je ponovo bio onaj stari, čio i veseo.
Treća stvar koja mu se dogodila je bila jedna od najgorih. 2014. za vrijeme poplava, Džoni je bio u šumi, ja sam bio u kući za kompom. Čujem vriska, galama, ne znam šta je. Izlazim i vidim da Džoni nema oka. Tog trenutka mi se raspoloženje srušilo. Razmišljam ja, kako, od čega da mu se to dogodi. Ne mogu zamisliti koju je bol tada trpio ali nekako ju je uspio sakriti. Čujem ga kako blago cijuče, ali mu ne smijem prići. Leži na travi i boluje. Tog trenutka dolazi komšija koji zna o psima dosta. Došao je da vidi šta je u pitanju. Prilazi mu a Džoni sav uplašen počinje drhtati. Kreće ga pregledati. Svi smo kao na iglama, čekamo da čujemo šta će reć. U čučećem položaju lagano se okreče prema nama i kaže: "Pa on ima oko." Tog trenutka sam počeo skakati od sreće. Upitam ga kako, otkud. Rekao mi je da ga je samo oštetio ili povrijedio ali da će se kroz par dana oporaviti. Tako je i bilo. Nije mu bila potrebna nikakva posebna prehrana niti njega. Za par dana bio je onaj stari Džoni.
Godinu dana kasnije se desilo nešto još gore. Dan je bio nekakav oblačan. Sjedim u kući otac dolazi sa posla. Ulazi mi u sobu tih i tužan. Sjeda na krevet i kaže: "Džoni je mrtav." Sav začuđen gledam u njega, ne mogu da vjerujem šta je izgovorio. "Zaklali ga psi u šumi, komšija ga vidio kako leži mrtav, moramo ga ići zakopat." Sav šokiran čekam da se nasmije i da mi kaže da je šala, da se zeza, da je Džoni živ, ali nisam to dočekao. Ustajem krećem se spremati. Uzimamo lopate i sve ostalo što nam je potrebno. Kreće i komšija s nama koji ga je vidio i njegov otac. Svi smo tužni. Taj komšija nam pogazuje put do tog mjesta gdje ga je zapravo vidio mrtvog. Dolazimo tu, ali Džonija nema. Gdje je sad? Kud je otišao? Pošto je bio pijesak vidili su mu se tragovi. Bilo nas je četvorica, Dvojica idu dalje u šumu ga tražit a dvojica se spuštaju prema gradu. Nakon sat, sat i po traženja nismo ga našli. Mislili smo gotovo je on je sad negdje ranjen leži u grmlju i cvili. Dolazimo kući ja ga naravno i dalje dozivam ali se ne pojavljuje. Mirim se sa sudbinom i ulazim u kuću. Pala je noć, hladna i tamna. Ja sam zaspao. Budi me galama s polja, ustajem da vidim šta se dešava i ugledam Džonija. Ta sreća i osmjeh na mom licu su govorili sve. Nije imao nikakvih posjekotina niti bilo kakvih povreda. Na znam šta mu se desilo niti kako je preživio ali tu je, živ i zdrav. Od tad nije imao prilike da iskusi smrt do ovog ljeta.
Džoni je bio svezan, a kućica mu je bila ograđena armaturom. On je uspio da skoči na kućicu i da preskoči armaturu. Naravno da mu lanac nije bio toliko dug, tako da se objesio. Ja nisam bio kod kuće tad, bio sam u školi. Rano ujutru čuo e njegov cijuk. svi su otrčali tamo da vide šta se događa. Pored toga što se objesio njemu je i noga zapala u armaturu. Amidža je brzo potrčao da izvadi nogu nedajući se da je nije slomio. Normalno pas se otimao i cvilio. Malo po malo mu je ivadio nogu prebacio preko armature i vratio na njegovo mjesto. Nogu srećom nije bio slomio niti je imao bilo kakvih problema. Nakon tog događaja je nekoliko puta pokušao uraditi istu stvar ali smo mu zagradili da to više ne radi. Pokušavao je on to provaliti i svašta nešto ali nakon par dana to je ludilo stalo.
Pored ovih tvari Džoni je proživio još mnogo toga ali ove su onako upečatljive.I nakon svega toga Džoni je i dan danas ŽIV!