Pas Džoni

Ovo je kratka priča o psu Džoniju, koji je preživio nemoguće stvari. Ukoliko volite životinje i njihov nevjerovatan način preživljavanja, na pravom ste mjestu. Ko je ustvari Džoni. Džoni je pas sad već star, dobio sam ga 2011. godine. Taj pas od početka u sebi je imao neki talenat za snalaženje, preživljavanje. Prvi problem mu se desio neposredno smo ga dobili. Pošto je bio takav kakav je bio, lopov. Volio je da ide po šumama. Tih prvih dana ga nismo ni vezali jer je još bio štene. Sam je odlazio u šumu i sam se vraćao iz nje.
Bilo je ljeto, vruće, zemlja gori. Džoni je došao iz šume pred mrak, ništa neobično. Nakon par dana Džoni je počeo da gubi apetit, neće da jede. Mislili smo da nije gladan ili da u šumi sebi nađe hrane. Međutim, nešto gore je bilo u pitanju. Kako su dani odmicali Džoni je bio sve slabiji i slabiji, nije mogao uopšte da hoda, tad smo posumnjali da nije neka bolest ili da se nije otrovao pa smo odlučili da ga odvedemo veterinaru. Kad smo ga odveli, veterinar je rekao da su ga napali krpelji, doslovno su mu svu krv popili. U pitanju je bilo stotine krpelja. Veterinar ga je zaprašio nečim i krpelji su izašli. Davali smo mu posebnu hranu, neku vodu iz riže. Nakon par dana Džoni se poprilično oporavio, bio je kao onaj stari, veseli Džoni.
Kroz par mjeseci nastaje novi problem. Štenećnjak. To je, koliko ja znam, neka bolest koju dobiju mali psi odnosno štenad. Imao je iste simptome pa smo pomislili na isto, međutim puno gore. Odveli smo ga veterinaru gdje je ustanovio šta je u pitanju i morao je ostati neko vrijeme kod njega. Nakon tri dana odlazimo po njega, bio je u nekom skučenom kavezu. Dosta je smršao. Šapa mu je bila zamotana, jer je tu primao infuziju. Vratili smo se kući, a Džoni je ponovo bio onaj stari, čio i veseo.
Treća stvar koja mu se dogodila je bila jedna od najgorih. 2014. za vrijeme poplava, Džoni je bio u šumi, ja sam bio u kući za kompom. Čujem vriska, galama, ne znam šta je. Izlazim i vidim da Džoni nema oka. Tog trenutka mi se raspoloženje srušilo. Razmišljam ja, kako, od čega da mu se to dogodi. Ne mogu zamisliti koju je bol tada trpio ali nekako ju je uspio sakriti. Čujem ga kako blago cijuče, ali mu ne smijem prići. Leži na travi i boluje. Tog trenutka dolazi komšija koji zna o psima dosta. Došao je da vidi šta je u pitanju. Prilazi mu a Džoni sav uplašen počinje drhtati. Kreće ga pregledati. Svi smo kao na iglama, čekamo da čujemo šta će reć. U čučećem položaju lagano se okreče prema nama i kaže: "Pa on ima oko." Tog trenutka sam počeo skakati od sreće. Upitam ga kako, otkud. Rekao mi je da ga je samo oštetio ili povrijedio ali da će se kroz par dana oporaviti. Tako je i bilo. Nije mu bila potrebna nikakva posebna prehrana niti njega. Za par dana bio je onaj stari Džoni.
Godinu dana kasnije se desilo nešto još gore. Dan je bio nekakav oblačan. Sjedim u kući otac dolazi sa posla. Ulazi mi u sobu tih i tužan. Sjeda na krevet i kaže: "Džoni je mrtav." Sav začuđen gledam u njega, ne mogu da vjerujem šta je izgovorio. "Zaklali ga psi u šumi, komšija ga vidio kako leži mrtav, moramo ga ići zakopat." Sav šokiran čekam da se nasmije i da mi kaže da je šala, da se zeza, da je Džoni živ, ali nisam to dočekao. Ustajem krećem se spremati. Uzimamo lopate i sve ostalo što nam je potrebno. Kreće i komšija s nama koji ga je vidio i njegov otac. Svi smo tužni. Taj komšija nam pogazuje put do tog mjesta gdje ga je zapravo vidio mrtvog. Dolazimo tu, ali Džonija nema. Gdje je sad? Kud je otišao? Pošto je bio pijesak vidili su mu se tragovi. Bilo nas je četvorica, Dvojica idu dalje u šumu ga tražit a dvojica se spuštaju prema gradu. Nakon sat, sat i po traženja nismo ga našli. Mislili smo gotovo je on je sad negdje ranjen leži u grmlju i cvili. Dolazimo kući ja ga naravno i dalje dozivam ali se ne pojavljuje. Mirim se sa sudbinom i ulazim u kuću. Pala je noć, hladna i tamna. Ja sam zaspao. Budi me galama s polja, ustajem da vidim šta se dešava i ugledam Džonija. Ta sreća i osmjeh na mom licu su govorili sve. Nije imao nikakvih posjekotina niti bilo kakvih povreda. Na znam šta mu se desilo niti kako je preživio ali tu je, živ i zdrav. Od tad nije imao prilike da iskusi smrt do ovog ljeta.
Džoni je bio svezan, a kućica mu je bila ograđena armaturom. On je uspio da skoči na kućicu i da preskoči armaturu. Naravno da mu lanac nije bio toliko dug, tako da se objesio. Ja nisam bio kod kuće tad, bio sam u školi. Rano ujutru čuo e njegov cijuk. svi su otrčali tamo da vide šta se događa. Pored toga što se objesio njemu je i noga zapala u armaturu. Amidža je brzo potrčao da izvadi nogu nedajući se da je nije slomio. Normalno pas se otimao i cvilio. Malo po malo mu je ivadio nogu prebacio preko armature i vratio na njegovo mjesto. Nogu srećom nije bio slomio niti je imao bilo kakvih problema. Nakon tog događaja je nekoliko puta pokušao uraditi istu stvar ali smo mu zagradili da to više ne radi. Pokušavao je on to provaliti i svašta nešto ali nakon par dana to je ludilo stalo.
Pored ovih tvari Džoni je proživio još mnogo toga ali ove su onako upečatljive.I nakon svega toga Džoni je i dan danas ŽIV!